Često razmišljam o tome kako ja sama ne mogu vidjeti sve dijelove sebe.
Kao što vozač u autu ima retrovizore, ali ipak postoji onaj mali prostor koji se ne vidi – mrtvi ugao – tako i ja u svom životu imam dijelove sebe koji su mi nevidljivi. Svi ih imamo.
I ne zato što ne želim da ih vidim, nego jednostavno zato što sam iznutra, iz svoje tačke gledanja, ograničena.
Šta je moj mrtvi ugao?
Za mene, mrtvi ugao su:
obrasci ponašanja koje ponavljam, a ne primjećujem,
riječi koje nekome nanose bol, a meni zvuče sasvim nevino,
uvjerenja u koja sam toliko uronjena da ih doživljavam kao istinu, a ona možda nisu istina,
emocije koje me vode, a ja mislim da ja vodim njih.
To je sve ono što drugi vide, a ja ne mogu.
I tek kada mi to neko nježno pokaže, kao da mi neko uključi svjetlo u prostoriju za koju nisam ni znala da postoji.
Kako da naučim da primim nečije ogledalo?
Ovo je za mene bila najveća lekcija.
Prvi impuls – ego. Odmah se želim braniti: "Nije tako! Ti ne razumiješ! To nije istina!"
Ali, vremenom sam naučila sljedeće korake:
Zaustavim se. Dišem.
Kada neko nešto kaže o meni, a u meni se javi otpor – stanem i udahnem.
Znam da ako sam se uznemirila, dotaknuta je neka istina. Možda nije istina ono što ta osoba kaže, ali istina je da imam ranu na tom mjestu.
Pitam se: šta ako je to što ne vidim – baš ovo?
Naučila sam da postoji šansa da je ta osoba vidjela ono što ja nisam.
Ako odbijem sve što mi kažu – ja ostajem ista.
Ako barem poslušam – možda rastem.
Razdvojim osobu od poruke.
Nije poenta u tome ko mi je nešto rekao, nego šta mi je rečeno.
Možda ta osoba to nije znala lijepo upakovati. Možda me ton zaboli.
Ali ja učim da pogledam suštinu, a ne samo ambalažu.
Zašto je zahvalnost ključ?
Neko ko mi ukaže na mrtvi ugao rizikuje.
Rizikuje da ga odbacim.
Rizikuje da ga napadnem.
Rizikuje da se uvrijedim.
A ipak to kaže.
To znači da im je stalo do mene više nego do sopstvene udobnosti.
I kada to shvatim – srce mi se otvori.
Koliko li hrabrosti treba da mi kažeš ono što ne želim da čujem?
Podijelite blog
